ESEJI - 6 -Hoćeš li, brate, danas po paket, ili u kantarenje -Ištavan Farkaš - SIGF -

Ištavan Farkaš - SIGF -

Hoćeš li, brate, danas po paket, ili u kantarenje

Gledam nešto te gužve pred crvenim krstovima, maltezerima, karitasima i viku i ciku i borbu za što bolji položaj u redu, ne bi li što pre ugrabili pokoji paket, pa ajde kućama. Gledam i razmišljam: šta će onama svet pomisliti. Ta ovi su gramzivi, pohlepni, džabalebaroši, i svi su oni takvi, i samo su oni takvi. Da, i ja bih pomislio to, da ne znam šta je pozadina toga. A znam. Znam da ti isti ljudi, ti isti Romi i deca njihova po blatu i bljuzgavici, po ledenim jesenjim kišama, po snegu goli i bosi hodaju. Da možda tih dana nisu ništa jeli osim komadića hleba i četvrt čaše jogurta iz kontajnera. Da su njihove odore dozlaboga blatnjave, jer ni praška ni sapuna pa ni vode ni struje nemaju.A veš mašine, koje negde navataju menjaju za tri kile mleka. A nemaju ne zato što im ne treba, već što nemnaju šanse doći do toga. I pre stajanja u ovim redovima su stajali na nekim ćoškovima mesecima, čekajući mogućnost da odrade bilo kakav posao. Fizičke, preteške, često i  ponižavajuće. I stajali su uzalud. I niko to nije video, nije hteo da vidi. 

Boban Q Stojanović

Ovako sam zatekao svoj stan večeras !
Iskreno se nadam da će Ivica Dačić i država biti efikasni u pronalaženju počinioca ovog dela jednako kao što su to bili u slučaju pretnji upućenih njemu. 
Za razliku od PRETNJI ovo su DELA

I znam, da su pre stajanja u ovim «humanitarnim» redovima optrčavali grad, proveravajući da li je neko u kontajner ubacio karton, flašu, komad žice. I tako od jutra do sutra, mesecima. I kad sakupe nekih dve kile bakra posle mesec dana, odnose do lihvara da im prodaju za siću, a on ih ne splati odmah, nego ek za pet-šest meseci. I šta im onda ostaje ? Da stanu u ove redove, da tu ućare nešto, pa trkom kući, da nahrane decu, da veš zamene ili operu, napokon. A kad kući stignu, vide da je konzerva ustajala, brašno cvrljivo, ulje užeglo, odeća poderana, u drvima ni pola od obećanih pola kubika. Pa se zamisle: hoće li sutra opet po paket, ili će na kontajnere, jer tamo je i hrana koju su drugi odbacili ispravnija, zdravija, i odeća nošljivija, i drva su tvrda. I ima ga više. Za nekih dva dana. I zato jer je to ipak manje ponižavajuće, i sami su to svojim trudom zaradili, jer zaraditi znači uložiti svoj napor i trud da dobiješ nešto, da zaslužiš to...... A ne bi oni, da mogu, ni tu, ni tamo. Išli bi na posao. Da ima gde. Da ima zašto. Da im daju posao. Da se ophode prema njima kao prema radnicima. Da ih isplate za ono što urade. Samo toliko. I ništa više ne priželjkuju, a ni ovo ne traže. 

Ištvan Farkaš - SIGF -

Ne  traže, jer znaju da je uzalud tražiti tako nešto, da je to suludo. «Traži, i daće ti se», reče Isus. Davno je to bilo.... a uz sve ovo, znam još ponešto. Znam da u tim «bogougodnim» redovima ne stoje samo Romi, već ima mnogih koji nisu to, ali isto tako bedno i čoveku nedostojno žive, i prinuđeni su da stoje tu, da buče i guraju se... a ima i onih koji ne buče, ne guraju se, jer ne moraju to. Jednostavno parkiraju mečku, uđu preko reda, bez «mogu li», bez «izvini», bez «pomoz bog», pokupe pakete na pregršte i odu. Ne, neću da grešim dušu, zaista ne znam, da li je mečka njihova ili komšijina, da li oni uzimaju za sebe ili komšije, koji ne mogu od iznurenosti da dođu, da li je ispod njihovih, kravata i uglacanih cipela beda koju od sveta i sebe žele sakriti. Ali oni ulaze preko reda, i odu bez reči. I zato ti drugi buče i guraju se...    

Novine i novinari – da li su oni više cigani ili više stručnjaci

Govore nam, nemate vi stručnjake ni za koju oblast, i pri tome ne misle na to da niko od nas ništa ne zna, da se ni u šta ne razume, jer u ovoj državi je sticajem okolnosti, potreba i shvatanja svako stručnjak za sve, naročito Romi. I to zna i društvena sredina, i priznaje to, mada ne prihvata. Govore nam, nemate vi stručnjake, a kazuju da nemamo strukovno edukovane kadrove, koji u prošli kroz institucionalizovano, oficijelno obrazovanje, ili bar vaninstitucionalne vidove edukacije. 

I pri tom ne znaju da imamo. Da imamo mnogo mladih kadrova, strukovno edukovanih prvenstveno preko dešavanja koje je organizovao civilni sektor, ali i one koji su završili srednje škole, fakultete, magistrirali su, doktorirali. Imamo mlade, pametne, talentovane ljude, željne rada, dokazivanja i afirmacije sebe i zajednice. Imamo. Samo, oni se ne vide, jer ih niko ne angažuje nizašta. Tamo gde je neophodna nekakva strukovnost rade naši «stručnjaci», Romi i neromi, koji, naravno, znaju sve. I šta, i kako, i zbog čega, i za koga, i dokle, i sve to... A posle nam govore, vidi na šta ti liči zabavište, dnevni boravak, kurs za frizere i koješta, vidi na šta ti liči nabavka i podela humanitarne pomoći, vidi na šta ti liče knjige, udžbenici, vidi, bre, na šta ti liče novine i radioteve stanice. Nemate vi stručnjake, brale, nizašta, pazi šta ti govorim.

I pogledam na šta liče, i gorko priznajem da su uveliko u pravu,  jer mnoge naše inicijative zaista liče na sve osim na sebe. Srećom, imamo i desetak vrlo jakih, moćnih, svrsishodnih poluinstitucija, upravo one gde su uključeni ovi gorespomnenuti mladi u osmišljavanje, sprovođenje. 
A onda se, kao pojas spasavanja uhvatim za medije i novinare. I govorim, u ovome niste ispred nas, ne možete biti, jer kod nas već mnogo godina nema institucionalne edukacije za žurnalistiku, ono što ima su neki drugi fakulteti, i oni omogućuju bavljenje i novinarstvom, ali samo i time, a nikako kao osnovna, temeljna edukacija. Imamo nekoliko diplomiranih stručnjaka i na tim nekim politikologijama, sociologijama, i drugim logijama. A ona prava strukovna žurnalistika se kod nas uči preko rada civilnog sektora, a tu imamo mnogo veći procenat edukovanih novinara od većine nacionalnih zajednica gledano po ukupnom broju pripadnika tih zajednica. I imamo mnogo mladih, talentovanih samoukih novinara.

I kažu mi onda, ako je tako, gde su vam mediji, medijske kuće, programi, emisije, rubrike, članci i prilozi. I ja im pokažem – sijaset ih je. Da, ali kakvih, pitaju oni. I šta da im kažem ? Jer jeste činjenica da sve zajedno imamo dve izvanredne medijske kuće, i isto toliko redakcija na nekim drugim medijima, koji rade ono što treba, kako to treba, i za koga treba. I možda još pet-šest jakih, prilježnih novinara razbacanih među silnim redakcijama. I koga još ? Nikoga koga možemo nazvati prilježnim, dakle onim koji zadovoljava prave potrebe i ulogu naših medija. Ulogu, koja se sastoji ne samo u informisanju i ne samo u zabavljanju. Ne samo u obrazovanju i ne samo u motivisanju. 

Ne samo u omogućavanju primene maternjeg jezika, i ne amo u razvijanju tog jezika. Ne samo u toj jednoj oblasti, već u svemu tome, istovremeno. I uz to, još i u razvoju tolerancije, nenasilne komunikacije, građanske svesti i inicijativa, demokratije... i ne samo kod Roma, već i u društvenom okruženju tih istih Roma. A to rade samo sve zajedno pedesetak ljudi. Rasparčanih po državi. A i njihov rad je nepristupačan najvećem broju eventualnih konzumenata – i Romima i drugima.

Novinarstvo kao pojas spasavanja. Novinarstvo u kojem cigančimo, umesto da budemo stručnjaci. U kojem se opet zatvaramo u naše eničko-rasne okvire i tradicije, i time razvijamo predrasude drugih. Razvijamo umesto da razbijamo. Jer u romskim medijima je često važno biti Rom, biti samo Rom, ili čak ni to, već ciganče, a ne i znati šta, zbog koga i čega, kako radiš. I onda se čudimo, ako naše novinare, one prave upućuju na zapošljavanje isključivo u romskim medijima, a u pravu su pri tom jednim delom, jer šta će njima cigančenje u njihovim medijima, imaju oni svoje ljude za to...