PROSVETA U ROMA, ROMI U PROSVETI

Farkaš Ištvan

PROSVETA U ROMA, ROMI U PROSVETI

Da li zaostajemo, i u odnosu na šta .......

PROSVETA U ROMA

UVODNIK

Govoreći o prosveti u Roma, pre svega moramo napomenuti da je samo pre stotinjak, pa i manje godina pojam prosvete značilo nešto daleko uže i funkcionalnije određenje nego u današnje vreme. Značilo je i nešto uže i funkcionalnije nego u to vreme kod drugih naroda iz njihovog okruženja. 

U Evropi je krajem XIX, početkom XX veka već davno prohujalo doba renesanse, prosvetiteljstva, romantizma, koja su tako zajedno donela ogromni pomak i u obrazovnim i vaspitnim procesima, u institunalizaciji obučavanja dece i mladih, pa čak i obaveznom pohađanju osnovnih, pučkih škola.

To je sve prolazilo mimo Roma, jer, poput drugih nomadskih naroda, ni Romi nisu imali stalnog prebivališta, niti preke potrebe ni za nastanjivanjem na jednom mesu, ni za uključivanjem svoje dece u škole. Ipak, nikako se ne može reći da Romi nisu imali obrazovanje u svojim „plemenima“, naime, oni su svakodnevno (svakovečerno) obučavali svoju decu u oblastima koje su bile neophodne za njihovo preživljavanmje. Tako bi smo mogli oblasti koji su vekovima izučavali, tokom čitavog svog egzodusa i tumaranja podeliti na četiri velike celine, celine koje se danas u školama uče kao nastavni predmeti u osnovnim i srednjim školama, ili pak fakultetima.

Ove celine bi, nazvane savremenim nazivima za predmete, mogle biti „Poznavanje prirode i društva (nadograđene u Biologiju, Geografiju; Istoriju, Ekonomiju, Medicinu...)“, “Psihosociologija ( a možda je bolji naziv interkulturalnost, tolerancija ili građansko i versko vaspitanje)“, „Matematika (koja se, opet, nadograđuje u trgovinu, ekonomiju, zanatstvo)“, i „Pisanje“. Zastanimo na trenutak kod pisanja. Ovo nikako nije današnji „Maternji jezik“, jer oni nisu zalazili u gramatiku, fonetiku, čak ni u učenje pisanja ili čitanja svog jezika pismenima/slovima, jer nisu imali svoje pismo koje liči na pisma drugih naroda, a nisu učili ni te slovarice drugih. Romi su pisanje koristili isključivo u formi simboličkih znamenja, i njime su označavali opet samo ono što je bilo bitno za njihovo preživljavanje. 

Njime su prenosili poruke, onima koji su posle njihove grupe stizali na neku lokaciju, gde je ta grupa prošla. Svoje pismo su nazivali „Patrin“ (list), a važno je napomenuti da je i to pisanje simbola bilop svojstveno određenim grupacijama Roma, saplemenicima, jer mada su sve grupacije imale „Patrin“, simboli su se razlikovali od plemena do plemena. A što se tiče „Jezika“, oni nisu učili svoj jezik, već mnoge druge jezike iz okruženja, koje bi većinom savladali skoro na nivou maternjeg jezika.

Svakodnevno obučavanje su Romi najčešće vršili uveče, kraj logorskih vatri, kada su najstatiji/najiskusniji članovi plemena okupljali mlade, i prenosili su im svoje iskustvo. Pri tome su bili svesni da se tako samo jedan deo saznanja može preneti, pa su mladi preko dana imali i mnogo, današnjim terminima rečeno, praktične obuke i radionica, gde su uz pomoć starijih ili ostavljeni svojo snalažljivosti, morali iskusiti ono što su im starci preneli pokraj vatre.

ZAČECI ULASKA U INSTITUCIJU ŠKOLE

Na prostorima Vojvodine su se Romi počeli trajnije nastanjivati početkom XX veka, ali i tada na kraju sela i gradova, u Romskim šorovima i mahalama, pa čak i šumarcima, livadama. Ipak, ostajali bi duže vreme tamo, jer su naišli na mogućnost obavljanja zanatskih radova kao trajnu delatnost, neophodnu meštanima (kovači, kišobrandžije, koritari, korpari, a sve je više bilo i trgovaca kako livadskim i šumskim lekovitiom biljem, tako i prekupljenim odevnim predmetima, posuđem, i sl.) neki od uspešnijih porodica su stekli toliko poštovanje okruženja da su dobili mogućnost da uđu i u seoske-gradske kuće, naravno one lošije i napuštene.

Ali, ipak su ušli u selo, a samim tim  društvo. 

Ne postoje pouzdani pisani podaci, ali ovakav promenjen stil života je dvadesetih godina XX veka dovelo do potrebe opismenjavanja pismom okruženja, a i stalna evidentiranost kao stanovnika naselja je uvođenjem obaveze školovanja i za njih, uvelo prvu grupu romske dece u pučke škole. U tom nekom periodu od dvadesetih do četrdesetih godina XX veka su ovi Romi kretali u četvorogodišnje osnmovne škole na srpskom, mađarskom, slovačkom, nemačkom jeziku, i većina njih je i završila četvoroletku.

Posle drugog Velikog rata novi sistem je Rome masovno uvodilo u škole, naročito u Vojvodini, i obavezom učwenja, ali i podržavanjem školovanja Roma državnim odredbama, materijalnom potporom, omogućivanjem zapošljavanja školovanih (i) Roma u državnim/društvenim preduzećima, dakle, svakom vrstom motivacije. Tako je ogromna većina Roma upisivalo i završavalo osmoletku, mnogi su završavali srednje škole, pa su šezdesetih – sedamdesetih počeli upisivati i završavati i fakultete. 

To stanje, nepostojećom statistikom iskazano bi moglo biti da je veći procenat srednjoškolaca Roma, i približno isti procenat akademskih Roma početkom osamdesetih, nego/kao Roma sa završenom četvoroletkom pre II Rata. 

Ako znamo ovo, prilično iznenađuje da je u ovom periodu ipak bilo i Roma koji su izostali iz sistema, a naročito to da su ovi „zaboravljeni“ Romi stanovnici velikih naselja, poput Beograda, Niša, ali i Novog Sada, Subotice, Sombora, Zrenjanina...

NAZADOVANJE

A onda, sredinom osamdesetih, naglo pogoršanje stanja u državi se odražava i na školovanje Roma, i oni sve više odustaju od fakulteta, pa srednje škole, zadovoljavaju se i osmoletkama. To je posledica i pogoršanja ekonomskih preduslova za zapošljavanje sa visokom stručnom spremom za sve građane države, ali i porasta netrpeljivosti, stepena nacionalizma i diskriminacije u okruženju. 

Egzistencijalna nesigurnost građana uzrokuje tihu, pa i polujavnu diskriminaciju naročito prema Romima (da li samo to ?), i njih udaljava najpre iz preduzeća, pa potom i iz škola. Ipak, još Romi smatraju svojom obavezom i prestižom sticanje osnovne škole, a oni koji naastavljaju dalje se uglavnom opredeljuju za muzičke srednje škole, akademije, konzervatorije.

Primećujete sigurno, da sada prvi put spomionjemo muziku u kontekstu obrazovanja. Nismo je spominjali ni u uvodniu, ni u začecima, jer je jednostavno nije bilo. Naime, muzika nije romski zanat, i nije bila neophodna za preživljavanje, jer romska muzika nije ni kafanska, ni salonska, ni koncertna, pa da je Romi sviraju radi zarade. 

Ne, oni su je svirali isključivo za sebe, i to samo oni koji su bili nadareni za to, nikako svi... a „muzičari“ nisu d toga živeli, ili su živeli od toga učeći autodidaktivno, sluhom i ispravljanjem grešaka, bez nekog osnovnog obrazovanja i muzičke pismenosti...

KRAH

Sledeći period u obrazovanju Roma nije više nazadovanje, već krah. To je period trećih, četvrtih, ili kojih već „Balkanskih ratova“, kada Romi masovno nestaju iz škola. Iz svih škola, a ponajviše iz osnovnih. U ovom periodu se Romi masovno iseljavaju iz, po obrazovnoj strukturi Roma možda dve najrazvijenog područja: Hrvatske i Kosova i Metohije. Mnogo njih prelazi u Zapadnu Evropu, i tamo se školuje, ali sa ogromnim nazadovanjem zbog preduslova uspešnog školovanja i zbog drugačijeg sistema obrazovanja. Ipak, školuje se. 

A većina Roma iz Hrvatske i Roma-Kosovara stiže u Vojvodinu, gde ne nalaze ni stanište, ni posao, dokumentacija im je uništena ili zagubljena, govore „čudnim srpskim“ jezkiom, sa hrvatskim ili kosovskim naglaskom pa bivaju i zbog toga ismevani. Takon deca iz porodica gde su roditelji završili srednje i više škole ne polaze u osnovnu školu, ili je napuštaju već u nižim razredima osmoletke.

U najboljem slučaju, stižu do specijalnih ško0la ili škola za obrazovanje odraslih. Kursisti su već velika iznimka, a i oni su uzalud završavali kurseve, posla nema. Ponajmanje za njih.

A u domicilnih Roma još se neko vreme drži potreba za osnovnom školom, ali izostaje kako državna, tako i društvena podrška, pa oni kreću u osmoletku, ali ispadaju iz sistema u šestom, sedmom razredu. I kada drugi vide da nikoga nije briga za to, ispadnu iz sistema u petom, četvrtom.

Ne možemo za to nikako kriviti izbegle i raseljene Rome, ali i činjenica da humanitarne i međunarodne organizacije navikavaju ove Rome na pakete, i akcije u cilju pomaganja egzistencije, demotiviše domicilne Rome da završavaju škole, zaposle se i tako prežive.

 Polaze iz veoma sumnjive pretpostavke da je lakše preživeti ako smo neobrazovani i nezaposleni, jer će nas neko izdržavati, nego gubiti osam, dvanaest, dvadeset godina u klupi, pa potom opet biti nezaposlen.

I ne vide više da je to prinudno i privremeno stanje u Kosovara, i ne zamećuju više smisao i cilj obrazovanja. 

To je krah obrazovanja u Roma i društvenog prestiža obrazovanih.

INICIJATIVE ZA REANIMACIJU, DA LI JE TO UZALUDAN NAPOR

Sredinom-krajem devedesetih i početkom ovog veka, i međunarodna javnost, i država, ali prvenstveno sami Romi, koji su uprkos svemu sačuvali svest o potrebi i značaju obrazovanja pokušavaju da skeniraju stanje, da iznesu pred oči sveta, i da otrgnu Rome od ovog novonastalog zaglibljivanja. 

Začinju se afirmativne mere i aktivnosti, i zakonskim regulisanjem i legalizacijom promene stanja, i udruživanjem Roma te pokretanjem vaninstitucionalnih obrazovno-vaspitnih sadržaja i poluinstitucija, i pokušajima povratka romske dece i omladine u škole i fakultete. I začudo, biva i pokušaja uključivanja dece u PREDŠKOLSKE ustanove. Potpuno bezuspešnih pokušaja. 

Malim delom uspešnih. Poluuspešnih. Rastrzanih. Neorganizovanih. 

Nepromišljenih. Neusklađenih, i međusobno, i sa realnim potrebama, mogućnostima, potencijalima, a pre svega sa kapacitetima. Niti dovoljno osposobljenog kadra, niti pogodnih prostorija za rad, niti posedovanja radnog materijala, poput adekvatnih učila, pribora, bilo čega. 

A najmanje ima dece. I u „Školicama“ i u školama. Jer ne vide zašto da budu tu. Jer nemaju kad. Jer ih roditelji ne puštaju. Ili puštaju ali ih ne dovode. Ili ih čak i dovedu, ali im je tamo dosadno. I tako u nedogled. A u školama, ne dočekaju ih kao ravne drugima. 

Druga deca. Nastavnici. Da, nastavnici. Pre svega učitelji. Ili ih kažnjavaju, obaraju, prepuštaju ih učiteljima sledeće generacije (pročišćavaju radnu okolinu, šta li), ili ih, što je još pogubnije ignorišu, prepuštaju neznanju, propuštaju tako nespremne i prebacuju brigu na predmetne nastavnike u petom razredu.

 A onda ih ovi saseku, manj zbog toga što su netrpeljivi prema njima, a više zbog toga što su ovi učenici zaista nedovoljno pripremljeni. i ne SAMO svojom greškom.

Ipak, broj dece koji završavaju osmoletku postepeno raste, nekih 2003. se počinju vraćati u većem broju (daleko nedovoljnom) i u srednje škole, 2006. na fakultete...

Trenutno ne znamo koliko ima srednjoškolaca, ali ih je sigurno više od pet stotina, što je možda čak i u svetu do sada neviđen procenat napretka u roku od deset godina. Na Novosadskom univerzitetu je više od dvesto studenata. I mnogi ne shvataju koliko je taj mali broj ogroman za nas. Ali ne shvataju ni to koliko je taj „veliki“ broj mali u odnosu na to koliko nas je bilo sedamdesetih, i koliko bi sada bilo da je moglo biti. 

Da su okolnosti dozvolile to.

ROMI U PROSVETI

Ovde nema uvodnika, jer je ovo poglavlje prosvete u Roma u stvari možda i najveća rak-rana naše zbilje.

Spomenuli smo da je sedamdesetih bilo puno romskih studenata, između ostalog i na fakultetima koji daju mogužnost za rad u obrazovnim ustanovama. Bilo je i učitelja (mada najmanje), bilo je i zvanja koji su mogli omogućiti da ti ljudi rade kao predmetni nastavnici u osnovnim školamas, srednjim školama, fakultetima...

Ipak, tek dvoje-troje se i zaposlilo kao predmetni nastavnik u nekoj srednjoj školi.

A da li i u njihovom slučaju možemo govoriti o Romima u prosveti, ne znam. Jer oni se nikada nisu izjasnili kao Romi. I nikada nisu imali učenika Roma. U stvari, jeste se jedan nastavnik izjasnio kao Rom, u trenutku kada je to postalo profitabilno zanimanje biti Rom, u vreme stvaranja udruženja i afirmativnih mera za SPROVODIOCE zadataqka u obrazovanju Roma. 

Ne Roma, ne učenika, već sprovodioca.

I u to vreme smo naglo sticali puno osoba, koji su se počeli baviti ovim pitanjem. Puno osoba, što nikako ne znači i kadrova. Jer su oni osposobljavani nekim brzohodajućim kursevima, za dan-dva, kako Romi-Neromi, tako i oni pravi neromi. Stigli smo do neviđene masovnosti ućitelja Roma, i romskih učitelja. Međutim, svi oni su sticali samo sertifikat (ili ni to), a ostajali su i bez strukovnog znanja, i bez veština potrebnih za obrazovno-vaspitni rad, ali najviše bez onoga bez čega je greh uključiti bi8lo koga u vaspitno-obrazovni proces. Bez osećanja da to nije ni zanat, ni posao, već poziv. 

Misija. Nešto što se radi za druge, zbog drugih. A ne zbog velike i brze novčane satisfakcije. 

I naravno, počeli su brljati, radeži onako kako se ne sme, a zanemarujući raditi ono što su morali raditi.

Srećom, u mnoštvu nadriučitelja se ipak iskristalisala grupica Roma koja je krenula da

radi sa decom shvatajući to kao poziv i smisao, neprestano usavršavajući sebe i izgrađujući svoje okruženje, senzibilišući i učenike i roditelje i okruženje za obrazovanje. I polako se vide rezultati njhovog naprezanja. Vraćamo se iz kliničke smrti stanja u obrazovanju  Roma, i počinjemo da dišemo. Ne još punim plućima, ali dolazimo do vazduha. Koliko-toliko.

A koliko je sada takvih učitelja Roma ?

Ne znamo. Znamo samo za broj nastavnika romskog jezika i kulture, udruženih u „Asocijaciju romskih nastavnika u Vojvodini“, i koji su JEDINI UŠLI I U ŠKOLE, bar jednom sedmično. 

Taj broj znamo, i možete ga videti u tekstu Ranka Rajka Jovanovića, koji piše upravo o tome. Pazi da vam ne kažem ja, neću mu valjda otimati hleb...

A koliko je onih koji nisu u ovom udruženju,a dobro rade ? Računajte: u Vojvodini ima nekih tridesetak „Školica za Rome“. 

Od toga dve-tri organizuju udruženja koji nisu romska. U njima nijedan angažovani Rom. U preostalima po desetak Roma, ali od njih svega jedan-dva koji znaju raditi, i žele to. Ili nijedan. I nas dvoje-troje koji nismo u školicama ni u školama, već radimo partizanski, od kuće do kuće. Ili kraj logorske vatre, kao u Savinom Selu svakog leta, i ponekasd u Novom Sadu. Ili odvodeći decu u šetnju, u prirodu, u grad, na manidfestacije, i pri tome ih učeći. Poput davno izumrle starogrčke Stoe.

Dakle, toliko nas je trenutno. Opet ne nam koliko. Da, rak-rana prosvete u Roma je broj Roma u prosveti. Sve dok ne uđemo u škole i kao predavači, ne samo romskog jezika i ne samo u romskim odelenjima. A imamo i svršene učitelje. I mnoštvo studenata koji bi možda mogli. 

Dakle, kada uđemo u škole... Kada.... Kada ?   

Autor teksta:Ištvan Farkaš