Ištvan Farkaš - SIGF -
Panična povlačenja, pamfleti i rifleti, izbori, napadi, izopštavanja – ukratko diskriminacija
U poslednje vreme se prečesto spominju fizički napadi i nastaji na različitost, na pravo na osobenost, na lični telesni integritet, na imovinu građana ovog regiona.
Prečesto se pominju, jer se rečesto i događaju.
A koliko je zapravo to prečesto ? otpriloke svaka dva dana u nekom deliću regiona, Balkana, a svakih nekoliko minuta u nekom manje-više skrivenom kutku sveta.
Ali da je i jedan jedini takav napad na svakih hiljadusedamstočetrdesetosam godina i petnaest sekundi u jednoj jedinoj sobici na svetu, bilo bi prečesto.
E sad, u ovom našem deliću napadaju Srbe na Kosovu, u Bosni, Hrvatskoj, ali i Vojvodini, napadaju Albance magdebilo, napadaju Muslimane, Hrvate, Mađare, Slovake, Rusine, socijalste, demokrate, obnovaše, reformiste, radikale, civilnjake, navijače, homoskualce, žene, decu, starce, osobe sa invaliditetm, sve i svakoga... ali nekako najviše najčešće i najžešće napadaju Jevreje i Rome, posebno ako su ti Romi nedajbože muslimani, pa još pričaju albanskim jezikom.
Ima čak i pokušaja izganjanja, izopštavanja, pa i istrebljenja tih Roma.
Neko to naziva genocid, mada genocid znači više od fizičkog istrebljenja. Genocid se istrebljuje potpuno, i fizički, i imovinski, i kulturalnom baštinom, i psihološki, i tradicionaloški, pa i brisanjem bilo kakvog sećanja na taj narod.
A možda su napadi na te Rome ipak pokušaj genocida ? Ne znam, ali se bojim, ma šta to bilo.
I javljaju se silne organizacije, organi, institucije, mediji, i svi ukazuju na napade na pripadnike svoje grupe, ali samo na pripadnike te grupe, a zaboravljaju da se spomene na atake na druge grupe, na atake koji ponekad čine «njihovi».
I ne ograđuju se od tih, uslovno rečeno «svojih».
Tako se javljaju silni gorenavedeni, jedino se Romi ne javljaju.
A kada se jave, oni prvi minimalizuju, nipodaštavaju uzroke i posledice, peru ruke, i – vidi, bogati – kao izazivače napada okrivljuju Rome.
Da li je to samokritičnost ? Bar da je... ali nije, samo je pritvornost, podilaženje, poltronstvo, podaništvo.. dobro, desi se da se neke organizacije za zaštitu ljudskih prava pozabave i tim napadima, desi se da se neki romski pojedinci ili organizacije sete da jave to svetu, ponekad se čak i pokoji novinar usudi da objavi šturu vest. Samo toliko... (da li ja negde spomenuh da imamo romsku žurnalistiku – e, pa zezn'o sam se, i za jezik ugriz'o... tako mi treba, kada ne razmišljam...)
E sad, i ja sam počeo razglabati o napadima, a nisam o tome hteo, već o diskriminaciji.
Jeste, da je i diskriminacija jedan oblik napada, i da su i napadi jedan od oblika diskriminacije.
Ali samo jedan od.
Najuočljiviji, ali nikako najopasniji. Jer ima ih još pokoji. Puno opsniji.
Oblici tihe diskriminacije.
Neprimetni, a razorni. Da li da kažem genocidni ?
Kao nipodaštavanje, koji je srećom, čini mi se u izumiranju, jer su počeli da primećuju da smo tu i a nas slušaju, mada ne razumeju zbog čega.
A uz nipodaštavanje ide i onaj oblik koji sada buja, i koji je najopasniji. Izopštavanje.
Ma razumeš bre, ne moram da ti navodim primere.
Moram ? Pa dobro, evo ih, viči slobodno kada te preplve, kada te počinju gušiti, staću ...( ja hoću, ali hoće li drugi...)
Primer prvi: idem tako mesecima ulicom, a tamo a vakom koraku dele letke, riflete, pamflete, pozivnice, reklamni materijal, reklamne proizvode, vrbuju za izbore, za kupovinu, za tribine i mitinge, za okrugle i ćoškaste stolove i stolice....
Dobro, delimi ja ponekad, i to je uredu, ali nije redu da kada drugi dele to niti jedan, Rom ne dobije te letke i tako dalje.
Kada prolazi/prilazi, Rom neki delioci se zbunjeno smeškaju, i sakrivaju stidljivo materijal iza leđa.
Drugi se polako okrenu, kao, ne vidim te, izvini, ja čekam drugog.
Treći opet čak demonstrativno prenebegnu Rome.
Kao, oni su glupi, ne znaju čitati, nemaju novaca za tj butik, ne interesuje ih književno veče, neće razumeti koncert gudačkog kvarteta, ili temu tribina. I mesecima niti jedan Rom ne dobije takav materijal.
Nasuprot tome, kada se dele reklamni proizvodi, trče za njima, trpaju im u ruke sokiće-limuniće, kape i balone – vidi jadničak, misle valjda, bar sada da dobije i on.
A kad su izborni materijali u pitanju, peticije, ili mitinzi, prosto nas saleću i osvešćuju, prosvetljavaju.
Dođi, brate, govore nam, ovo je dobro za tebe, ovo je prava stvar, ma vidiš valjda da se brinem za tvoje dobro.
Da, brine se za naše dobro, jer mi smo glupi da sami znamo, šta je dobro za nas, nesposobni da sami brinemo o sebi.
Pitajte kada su Romi videli te «uticajne» političare «uživo», kada su mogli da ga lušaju, i možda čak i da ga pitaju ponešto ?
Naravno, kad je onomad nekih pola sata pred izbore bio u mahali, rukovao se, slikovao se sa sve Ciganima, velikodušno saslušao pitanje.
Odgovorio naravno nije, i čemu, kad i tako neće niko razumeti.
A i ne moraju, samo da dođu glasati za njega, a on će im sagraditi Holivud, Diznilend (umalo ne spomenuh Bambilend).
Naravno tada su ga videli prvi put, i nikada više.
Ni njega, ni Lend... a i nije on Tito, niti smo mi baladaševići, pa da se tri puta sretnemo očimice....
‘Aj'mo sad malo drugu stranu prvog primera.
Rekoh i ja ponekad delim letke, lilihipe i koješta sa drugim volonterima. I delim ih svakome.
To jest, delio bih, samo što niko neće uzeti od mene. Radije će uzeti od mog druga «bledolikog» (izvini Jovane, Janoše, Jone, Janko, Džone, nisam tako mislio), i tri ako treba, nego od mene jedan jedini.
Jer taj jedan je verovatno zagađen.
Šta ćeš, sida vlada, ja sam joj prorok...
ta mani se, ‘aj'mo neki, Drugi primer: stanovi i stanodavci.
Bilo je više istraživanja širom države kako se ophode prema Romima, na javnim i privatnim mestima, a oni govore-dokazuju da konobari u kafićima naglo rezervišu stolove za koji Rom hoće da sedne, ili imaju mnogo-mnogo gostiju pa ne stižu uslužiti Rome, da se na bazenima održavaju neke «privatne žurke», da su pred šalterima Romi «element koji zadržava red» ili su previše neprimetni... a šta i očekivati drugo, kada vidimo da čak i stanovi za izdavanje postanu naglo izdani ili preveliki i preluksuzni za Rome, (ma, šta će tebi čitave dve prostorije, šta će ti kupatilo i telefon, nemaš ti novaca za to... i tako dalje, mnogo-mnogo dalje (od mene, čitam im iz očiju, «apages Satanas»))...
A ima i neki Treći primer, ako ćemo pravo, recimo, uđem tako u krcati bus u udarno vreme, ni igla da se izgubi, a žena sa vrata panično beži u sredinu busa gazeći noge milijarde putnika, i steže torbicu.
Gledam za njom, a tamo negde jedno prazno mesto.
Pored Roma na susednom sedištu.
Hiljade ljudi stoje jedan drugome na trepavicama, kilometrima...
Ipak, najsuroviji primer je možda četvrti.
Romski programi, ovakvi i onakvi.
Priređuje neka neromska NVO, neki organ vlasti, neka partija i slično tribinu o Romima, promociju knjige O Romima, seminar, itd.
Učesnici-uvodničari-autori Neromi, eminentna imena naše kulture, nauke, politike.
U publici par stotina ljudi. Izveštava o tome pedesetak medija.
Priređuje neka rosmka orgnizacija ili pojedinac tribinu, ili promoviše knjigu Roma, uvodničari ne prihvataju dolazak, ukupno tri čoveka u Sali sa organizatorom, od toga jedan zalutali novinar.
Neromska NVO pokreće romski program, sjate se donatori, sponzori, jer treba tim ljudima-ciganima pomoći, a u osmišljavanju, sprovođenju, evaulaciji niti jedan Rom.
Jedino korisnici Romi, a i oni iz dana u dan izostaju, posle nekih nedelju dana ih nema, jer ne vide svoj interes u tome, nemaju motivaciju za prisustvo.
Jer uopšte nije bilo istraživanj,a stvarne potrebe za programom, istraživanja mogućnosti sprovođenja, nije bilo kontakta sa romkom zajednicom.
A program ide još tri godine, i donatori pomažu te ljude.
Da, pomažu, ali koje ljude.
I kako to da ne pomognu isto takav program romskih organizatora, koji je i bolje istražen i osmišljen i sproveden, i evauliran, a odrađen je bez dinara.
Nema bre, ništa. Samo rezultate. Konkretne. Praktične.
Primenjive. Dalekosežne. Afirmativne.
One koji razvijaju nešto ili nekoga.
Ne, vidim da ti je vrat plav, pa više neću nabrjati.
Samo ću još ponoviti. Izopštavanje.
Posledica, uzrok, pokretač, katalizator diskriminacije.
Čega naravno kod nas nema. Ne prema Romima.
Jer oni izazivaju (svojim postojanjem, valjda), pa ih samo sankcionišemo za grehe i vaspitavamo.
A jeste tako, jer tako kažu naši, dakle romski medij, lideri i kraljevi...
Građanin sam, tim se dičim...
Malo po malo, spoznajem naše Romstvo kao Ciganstvo, kao Balkanizam, kao tradicionalizam, kao atavizam.
Malo po malo spoznajem uzrok našeg sadašnjeg društvenog položaja, i otkrivam da smo i u tome istovetni sa mnogim drugima.
Da ni tu nismo jedinstveni, unikatni.
Da taj uzrok leži i u nama i u sredini.
Uzrok koji se može sa mnogim terminima imenovati, a sve se svodi na jedan jedini izraz. Poltronska svest.
Svest podanika, ulizice prema silnijem, tiranina prema slabijem. Ima to i kod drugih, a kod nas se možda više vidi.
I više zloupotrebljava.
Rezultat toga je samovlašće, autokratija.
I vidim da je u nas i našem okruženju ogroman nedostatak građanske svesti, demokratskog stava.
Kreativno-kritičkog pristupa prema sebi i svom okruženju.
Ne uzimaju nas građanima. Uzimaju nas građanima škljtog reda.
I jesmo to. Jesmo, jer prihvatamo to.
Jer ne dokazujemo sobom da greše.
Jer imamo poltronsku svest, atavizam, i negovanje negativne tradicionalnosti. I mi, i naše okruženje.
S druge strane, teško je biti građanin u negrađansko usmerenom društvu. Kažu, ako postaneš građanin, izgubićeš svoj nacionalni identitet.
Izgubićeš sebe. Utopćeš se.
Asimilovati. Kažu, a ne obrazlažu.
Pri tom lažu. Lažu, jer identitet građana ne isključuje negovanje pozitivne strane nacionalne svesti.
Lažu, jer nacionalni i građanski identitet nisu jedini identiteti osobe. Lažu, jer ne postoje manje i više važni i vredni identiteti.
Lažu, jer je pojedinac sklop mnogih identiteta, i ne čini pravo društvo pojedinca, već ti (pravi) pojedinci društvo.
Ako je obratno, ono društvo koji čini pojedinca je privid, obmana, laž, sredstvo za autokratiju. A pri tome oni pravi građani – pojedinci nas samo gledaju. Samo nas gledaju, jer mi ne vidimo, ne čujemo njih, ne dopuštamo da imaju svoj stav, i da taj stav obrazlože.
Ne damo im pravo koje za sebe zahtevamo.
Ne spoznajemo kreativnost u tom stavu, pa čak ni kritičnost, već to tumačimo kao napad, uzurpiranje našeg integriteta, želju za autokratijom.
Tumačimo to tako, jer polazimo od svoje logike.
A ne vidimo pogrešnost sopsvenih premisa, ni klauzula.
Ta naša logika je sama po sebi možda i ispravna, ali nam je polazna tačka jako umočvarena. Samo nas gledam.
Samo nas gledam, jer ne znam šta ću drugo.
Ne znam više kako ću. Ne znam, za koga ću.
Ne znam zbog čega ću.
Zbog svog samoljublja ili potrebe za samopoštovanjem, ili želje da budem blizu savršenstva, a pri tom poslednji na rang-listi bodovanih.
Samo nas gledam. I vrisnem još ponekad. Ili ni to.
Samo uzdahnem.
Jer na sve gledamo samo kao urođeni ekonomisti, samo vrebajući da li nam se isplati ili ne...Samo nas gledam....
farkaš ištvan - SIGF
Nema komentara:
Objavi komentar